Demon

(Odlomak) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Kunem ti se zorom ranom, Prvenčetom božja stvora, I mezimcem zadnjim danom, Što po redu doći mora; I tako mi večne pravde, Gorke muke očajnika, I sastanka s tobom sade, I rastanka od tvog Lika; Kunem ti se očnjim vidom, Kunem ti se greha stidom, I večnosti sivim plaštom, I pobede kratkom maštom; I tako mi sviju besa, I tako mi pakla, raja, I gromova sa nebesa, I anđelskog uzdisaja; Kunem ti se mukom svojom, I slađanim tvojim glasom, Kunem prvom suzom tvojom I samrtnim tvojim časom, Kunem ti se Crnim grobom I blaženstvom duša sviju, Kunem ti se samom tobom — I tako mi tih očiju, I kosice tvoje svilne, I tako mi srca tvoga, I tako mi živa boga, I ljubavi moje silne — Od danas ću drugi biti, Odreć ću se svega zloga, Gordi um ću pokoriti, S nebom ću se pomiriti I prizvaću ime boga, Za lukavstvo neću znati — Ja ću ljubit — verovati, Ja ću liti čiste suze, Snebiću se, kajaću se, Da dostojan budem boga, I pogleda tvoga; — A svet neka mirno cveta Bez lukavstva moga. Veruj meni, oh Tamaro! Svetinja ćeš moja biti, A ja ću ti pokloniti Sve gospodstvo moje staro, Svu slobodu, vlast i slavu Za pogled ću jedan dati, Za trenutak jedan samo, Večnost ću ti žrtvovati. Ljubi mene, oh Tamaro! U dobru ću biti krasan, U ljubavi Gorostasan, Biću jači u milosti Neg što bejah u pakosti. Uzneću te lakim letom Više zvezda u čistinu, Pa da vladaš celim svetom, — Il’ da prezreš jadnu tminu, Hude zemlje žagor prazni, Gdeno nema sreće prave, Gde se žarka ljubav kazni, Gde se zlobom srca dave, Gde milošte nema sjajne, Ni sladosti dugotrajne; Gde se u strah moraš kriti, Ne smeš mrzit ni ljubiti. Ili možda ti i ne znaš Šta je ljubav smrtnih ljudi: Kratka bura mlade krvi I zamama lomnih grudi — Al’ proleti čas za časom, Mrko vreme ništ’ ne štedi, Razmrvi ti trud užasom, Il’ ti vrelu krvcu sledi. Lepota je kratka zora, A rastanak doći mora; — Ko ti jamči, ko te čuva Od precveta i umora! Pusti druge nek se teše Ništavilom svog života, Njima nije otvorena Višeg neba sva divota; Al’ za tebe šteta j’ Crna Da postaneš žrtva njina, — Tebe čeka druga sudba, Dublja sladost i milina. Zaboravi društvo staro, Dosadanja osećanja, Zato ću ti, oh Tamaro! Razgrnuti svet poznanja —. Skupiću ti dive, džine I duhove čudotvore, Da te služe, da te dvore; Uzletiću da ti skinem Zlatan venac sa Danice, Zaliću ga, jaranice, Polunoćnom miris-rosom, Da nad tvojom blista kosom. Kad pozlati sunce zoru, Spustiću se kroz oblake, Najlešše ću birat zrake; Oplešću ti pas od zlata, A na ruku metnuću ti Sjajan prsten od agata; Obliću te miomirom, Negovaću senku tvoju, Dovešću ti rajske ptice Da za tragom tvojim poju; Dignuću ti divne dvore Od birjuza i jantara Proroniću sinje more Da ti tražim biser-dara, I daću ti sve što mogu, Il’ iziskat, il’ isplakat, Il’ oteti večnom bogu… Ljubi mene!… Mihail Jurjevič Ljermontov Prevod: Jovan Jovanović Zmaj