Objesen

Ostarelo leto bolno, opada mu kosa gusta, drvlje suho i nevoljno, i što osta lišća pusta – sve je velo, neveselo. Al’ moje je srce sveže, proleća se njemu smeše, pa kada bi lišće velo, pa kada bi samo htelo po mom srcu da poleže, svaki listak što bi pao ko cvetak bi ponikao. Al’ umesto lišća vela jedna se je ruža svela, pa je pala, pa se rascvetala posred srca moga vrela; al’ od te će ruže mene vrelo srce da uvene.