Ej, pusto more

Ponosni beljci, srčani ždrali! Vi mi svu moju radost preneste, I opet zato umorni neste! Koji je od vas blaženi đoga Što j’ odn’o morem dragana moga? Il’ nije jedan toliko sretan? Pena vas bela sve poduzela, Svi ste ga valjda trkom preneli; Zato ste besni, konjici beli! Al’ da vas pustim na pleća gojna Tugu kad draga izgubi vojna, Taj teret ne bi preneti pregli, Svi bi k’o janjci morem polegli, Tuga bi moja u more pala – Al’ bi i mene sobom odzvala!