Zavet

Reče mi moj Tvorac u veliko jutro: Čoveče, digni se i javi u ploti. I u svoj taštoj i pustoj nagoti, Idi kobnom stazom koju budeš utro. Bićeš silnik svemu kad i žrtva svačem; Živeće u tebi isti čas – znaj čuda – Prorok, lakrdijaš, kralj i njegov luda, Rob s lancem o vratu, i osvetnik s mačem. No bićeš neveran i bolu i sreći; Sumnja će ti dojku otrovanu dati; I bez tople vere ti ćeš mene zvati, I bez prave sumnje mene se odreći. Svagda, kao krila, te sumnje beskrajne Nad svačim će tebe da drže visoko, Dokle ne zatvoriš bolno svoje oko Na međi večite istine i tajne. Tako, kao odjek u samotnu Goru, Vratiće se putem koji meni vodi, Tvoj duh, Sav okupan u večnoj slobodi – Kao Crna ptica u sunčanom moru