Srce

Sa zvezdama trepti, huji s vetrovima; I onda kad stoji bezglasno međ svima, Jedan gromki eho ćuti u dnu njega. Na obali morskoj moje srce ima Žamor nekog vala što večito pline; Što čuva sveg mora zvuke i Gorčine, I svu huku davno nestanulih plima. U zalazak zvezda iznad tamnog huma, Kroz san poju ptice u dubokoj seni; A bezbroj se gnezda odzivlju u meni, I tragični odjek zamrknulih šuma… I to zvučno srce kada jednom zaspe, Svoj bol otkucavši silnim ritmom svega, Neće biti strašnog prestanka za njega: U zvuk i u svetlost sve će da se raspe. Uvek zaljubljeno u večnost, dok bruje Njime sjajne sfere, strasno i daleko… I kad očarano kucne srce neko, To je moje srce što se opet čuje…