Senka

Ide sen moja pored mene, Ognjena sablast i džin modar; Preda mnom kao vođ bez smene, Kao žbir za mnom, nem i bodar. Pred šumom presta da me prati, Za šumom već me opet čeka; Pred prag crkve će zbunjen stati – Taj prediskonski strah čoveka. Taj znak što mrkne i što sjaje, Taj govor neba rečju tamnom! Dokle će ići i što traje – Ta Gorka igra sunca sa mnom? Sve će pod nebom dalje sjati, A sen i čovek, dva blizanca, Na raskršću će nekom stati Da oba zbace teret lanca. . . No tražiće se, dok dan sija, Dve sudbe večno sjedinjene: Senka od zemlje bezmernija, I čovek lakši i od sene.