Ponoć

Po sobi muzeja gluho noćno doba. Pred granitnim Marsom tu strasna i gola Igra bahantkinja. Tu lije Nioba Mramorne i hladne suze večnog bola. Tu silno i bolno pod ujedom guje Rve se Laokon. Na kamenu krutom Sedi skrušen Edip… Mir je da se čuje Gde prolazi tiho minut za minutom. Ali s Crne kule koban i potmuo Glas ponoćnog zvona odjeknu u tmini — Negde iz dvorane dug se uzdah čuo U mraku, u nemoj studenoj tišini. Prenula se naglo sva dvorana ova: Svak oseti da je tude u samoći Gladijator jedan umro ove noći, Mlad, srušen, i ranjen već dvaest vekova.