Pesma

Novoj sreći ili bolu stare rane; Da kao molitva u nebo poleti, Ili kao kaplja otrova da kane. Samo čujem poklič u dnu duha svoga, Kao vest proročku, kroz noć, s brega pusta; I ja čujem blage reči večitoga Kako mi prolaze kroz srce i usta. Tad sve kanda znadem pojmiti i reći, I pogađam tajnu skrivenu od sviju: Da pretvorim u stih bol od svega veći, I jad u molitvu i u harmoniju. I ljubav što čezne, i jed što se gnuša, Sve je samo pesma; dok mre u dubini Sva u čudnu svetlost obučena duša – Kao zvezda što se raspada u tmini. I dok se u miru tka večito tkivo, Huji glas stvaranja i ritam rasula, I dok u te sate još strasno i živo Sve saznaju moja opijena čula – Ja znam da nestajem u šumu što bludi, Sa svakim korakom kojim noga kroči: Stran za pravu sreću i pravi bol ljudi – Upirući k nebu začuđene oči.