Stara bajka

U tom svetu gde ličnosti stoje Sa ulogom nejasnom ko dalj Ostariti mi ćemo oboje Ko u bajci kad ostari kralj. Dogoreva, svetleći strpljivo, Život naš u kraju što je drag. I mi ovde čekamo ćutljivo Sudbinu da zbriše i naš trag. Ali kad u zaliscima tvojim Zasvetluca sjaj srebrn i tih — Rastaću se sa sveskama svojim, Pocepaću i poslednji stih. Neka duša, ko jezero, kvasi Prag podzemnih vrata tako tih I crveno lišće nek se glasi Nad vodama, ne dirnuvši njih.