Sonet glebu gorbovskom

Nismo pijani. Trezni smo, čini se, svi. I, verovtno, zaista jesmo poete, dok sklapamo čudne sonete, i s vremenom razgovaramo na “vi”. I eto ploda – rakete, slike leteće. I eto ploda: stih pompezan to je… Crtaj, crtaj, bezumno stoleće, tvoje vojnike, ljubavnike tvoje, poloči njinu Savremenu slavu! Zašto je istina, ipak – neistina, zašto nas ona povlači za skut… I niski tvoj genij noge bi zdrobio, sve da bi šezdeseti saznao put i čudne rezultate lutanja dobio.