Odisej telemahu

Moj Telemaše, Trojanski rat završen je; ko je pobedio, ne sećam se. Grci, verovatno; toliko mrtvih iz kuće mogu da izbace samo Grci. Pa ipak, put koji nas je vodio ka rodnom domu ispade suviše dug; kao da je Posejdon, dok smo mi tamo gubili vreme, rastezao prostor. Ja sada ne znam gde se nalazim, ni šta je preda mnom. Neki prljav otok, žbunje, visoka zdanja, groktanje svinja, zapušten vrt, nekakva carica, trava i kamenje… Mili Telemaše, sva ostrva liče jedno na drugo, kad čovek previše luta, i mozak već se zbunjuje, dok broji talase, oko, pomućeno horizontom, plače i vodeno meso zatrpava sluh. Ne sećam se kako svršio se rat, ni koliko je tebi sad godina. Porasti velik, moj Telemaše, rasti. Samo bozi znaju da l’ ćemo se sresti. Ti sad već nisi ona mala beba ispred koje sam odgonio bikove. A možda je u pravu on: bez mene ti si sad pošteđen Edipovih strasti, i sni su tvoji, Telemaše, čisti. (1940-1996)