Od predgrađa ka centru

Opet vodi me navika U kraj ljubavi i poluostrva večnih, Radionica raj i arkadiju fabrika, Raj od brodova rečnih, I ja ponovo prošaptah: Tu sam opet kraj detinjih lara, I projurih ja po Maloj Ohti kroz hiljadu ara. Ispred — odsjaj na reci, Što se širi pod kamenougljenom maglom, Iza — tramvaj u jeci, Što probruja na mostu još jakom, A iz plota od opeka Najednom sinu sumorna, hladna. Dobar dan, mi se sretosmo, mladosti jadna. Džez iz predgrađa javlja se nama, Čuješ gde trube predgrađa, Zlatni diksilend slama, Sa kačketima Crnim, bez nedaća, Niti duša, nit telo — Neka sena mi natkrili gramofon, Nalik haljini tvojoj što uvis je podiže saksofon S jarkocrvenom maramom, Ogrtačem, ti još si tu, gospo, Icpred ulaza paradnog, Pored godina prošlih, na mostu, A u rukama ti nedopijena još limunada, Dok se čuje pozadi sirena iz mog kombinata. Dobar dan. E, i to mi je susret. Bestelesna si bez mere! Novi suton baš pored nas, uzgred, Platna plamena tera. Kako si jadna! A prolete zalud Ovoliki broj leta. Dobar dan, moja mladosti. Bože moj, ala si lepa! Preko ledenih staza Jure nečujno hrtovi vatreni, Iznad crvenog jaza Pisak voza se pronosi pakleni, A na ulicu pustu, Dok se gubi sred šumske magline, Taksi izleće, jasike gledaju neba visine. Ovo naša je zima. Mrtvim očima gleda nas moderni fenjer, Tu na hiljade ima Kuća s blešteće zlim osvetljenjem. Ja svoj podižem krik Da u kuće ne udari snažan: Ovo naša je zima, i ništa je ne vrati nazad. Zar do smrti… Te nema, Nju ne nađosmo, pa je i nemamo. Još od našeg rođenja Svakog dana mi nekuda krenemo, Ko da neko u dalekoj Novogradnji najdivnije svira. Mi se rastajemo. Samo smrt nas jedanput još zbira. Dakle, rastanka nema. Veličanstveni susret nas veže. Kad tu, neko u mraku ramena Naša hvata i steže, Obavijeni tamom, Obavijeni tamom i mirom, odnekud Svi smo došli da gledamo hladnu i blistavu reku. Punim dišemo plućima, Jer mi, kao zelenilo, U životima tuđina Od nas stvaramo zrake i senilo, Ili više od toga — Pošto sigurno gubimo sjaj, Sve dok bežimo zauvek, mi smo i smrt, al’ i raj. Evo opet gde prolazim U tom presvetlom raju — od stanice levo, Ispred mene odlazi, Sebe rukama prekriva, moderna Eva, Jarkocrveni Adam Izdaleka se vidi pod lukom, Nevski vetar na harfama izvodi muziku s tugom. Kako život je bučan Crno-belog raja novogradnje. Ali zmaj dok se klupča, Nebo ćuti, herojčić bez patnje, Kraj fontane svetluca, Ko zanemela, ledena Gora, Veju jutarnji snegovi, jure bez prestanka kola. Zar to ja, kao niko, Lampionima trima obasjan, Usred tame toliko Po iverku sam trčao vazdan, Dok se sijanje neba Pokraj krana rumenilo? Zar ne bejah to ja? Tu se zauvek nešto promenilo. Neko novi sad caruje, Bez imena, svemoguć, predivan, Moju zemlju ozaruje Tamnoplavi sjaj, koji se preliva, A u očima vatrenih atova Lampioni trepere — Lik cveta, Neko prolazi večno kraj domova belih, van sveta. Dakle, rastanka nema. Znači, zalud se oproštaj traži Od tih pokojnih sena, Jer za zimu „nazad“ ne važi. Samo jedno još ostaje: Da po zemlji bez straha se hodi. Zakašnjenja tu nema. Jer preticanja su u modi. To, kud odlazi svak, Da l’ je mesto iz raja il’ had, Ili naprosto mrak, Ili tmina, to ko će da zna, Zemljo moja, ti voljena, Stalni predmet veličanja pesmom Da li ljubav je? Ne, ona naziva nema slovesnog. Ovo život je večni: Most upadljiv, pričanja, koja ne uviru, Prepliv šlepova rečnih, Oživljavanje ljubavi, prošlost na umoru, Svetla velikih brodova I sjaj izloga, škripe tramvaja daleke, Uz široke tvoje pantalone talasanje reke. Evo čestitam sebi I na tebi, i ranom pronalasku, Evo čestitam sebi Na zloj sudbini, sreći na zalasku, Ovoj večitoj reci, Punom jasika svodu, Na gubicima usred redova u nemuštom dobu. Ne ko žitelj tih mesta, Ne ko mrtvac, već sudija vičan, Sasvim sam, ti ne presta Da o sebi za njima još pričaš: Ne prepoznah ja nikog, Sve pobrkah, pretumbah u sećanju sliku, Hvala Bogu, sad zima je. Znači, ne vratih se nikud. Ne okrivljujem ovde ja nikog. Ne prepoznajem ništa. Ja obilazim, žurim ko niko. Kako dobro je meni Što se ni sa kim nisam ja rastao. Hvala Bogu što bez svoje zemlje na zemlji sam rastao. Evo čestitam sebi! Ma koliko da živim ja — bez nadoknade. Ma koliko da živim, Ma koliko da dam za čašu limunade. Ma koliko da vraćam se — kao pred dom, Ma koliko da dam ja za tugu zbog odžaka, šetnji sa psom.