Ljubav

Trgnuo sam se danas dvaput iz sna i prišao prozoru, gde su ulične lampe polovinu rečenice, koja je pala u snu, sa tačkicom, tačkicom, tačkicom produžavale, kako ne bi ostavile ni jednu iskru utehe. Sanjao sam o tebi, bila si trudna. Čudno, iako već odavno ne živimo zajedno, stajao sam ipak svestan krivice, a moje ruke, koje su se radosno ka okruglom stomaku protezale, pecale su u stvarnosti za košuljom tražeći svetlo. Kad sam prišao prozoru, znao sam tačno: ostavljam te tamo samu, u snu, u tom mraku, gde strpljivo boraviš, dok ne dođem, mene ne okrivljuješ zbog namernog prekida. Jer što se svetlošću razbija, sve to odlazi dalje u mrak. Tamo smo čovek i žena, ona životinja sa dve kičme, blažena, tako da deca samo kao izgovor za našu golotinju služe. U nekakvoj budućoj noći, dolaziš opet meni: mršava, jadna. Tu ću sina, kćerku videti, koji su bez imena, i ne sklanjam ruke i ne hvatam svetlost, ko bi mi ovaj put dao pravo, vas dvoje same da ostavim tamo u carstvu hladovine, bez reći ispred nasipa dana, koji se ipak presuđuju po stvarnosti koja me nalazi budnog, nedostižnog.