Bregovi

Često su, rado sedeli na kosi brega,sanjivoj. Otud su dobro videli crkvu, zatvor, perivoj. Levo se talasale travke u ribnjaku dugom. U pesak baciv sandale, sedeli su, drug s drugom. Rukama obgrliv koleno, gledahu: oblak se odalji. Kraj bioskopa su leno kamion čekali bogalji. U kršu cigala, oprana konzrva je bleštala. Nad vrhom purpurnih vrana kružeći je kreštala. Od mosta do kupatila auta – stalno, nanovo., Pod crkvom zvona se klatila: električar je svadbovo. Na bregu: tiho, bez zbuka, pirka svež povetarac. Ni krika, ni zvižduka, jedino zuji komarac. A travke, gde su sedeli, bile su potabane, Svuda su se Crneli ostaci njihove hrane. Krave su jezicima to mesto uvek trle. To beše poznato svima Jedino njima – ne. Šibice se nisu vedele, ni viljuška, pala u pesak. Šutnuta vrhom cipele, boca je vraćala bljesak. Začuvši mukanje krava, kretoše niz zavijutke, odoše, bez pozdrava, ko što su i sedeli – ćutke. Niz dve padine su hitali, kadikad – bočno gotovo. Pod njima se grmovi splitali i otplitali, ponovo. Gazeć i klizeći, na smenu. Nad vodom je izgrala zraka. Stigoše, u istom trenu do staze i do ribnjaka. Dole u sumrak plavi dve su se svadbe susrele. Haljine i košulje u travi, nežno su se belele. Svita oblaka se micala u tamne ralje sutona. Para se sa zemlje dizala, i stalno ječala zvona. S cigarom jedan leno, drugi uz spoticanje, išli s istovremeno, niz dve bočne putanje. Niz breg, levo i desno, putem koji razdvaja. Odjednom, kroz vazduh, pretesno jeknuše dva vapaja. Naglo se razdvoji žbunje, grane se razvrgoše. Kao da se uz sev munje, u mučnom snu trgoše. Uz urlik zinuše grane, ko otvor u zemlji, velik. Pred svakim, sa dve strane naoštren blesnu čelik. Jednoga sekira klapi i krv se, po satu, rasu. Drugi od srčane kapi sam umre, u istom času. Zločinci, krvavih ruku (krv je kapala njihova) baciše ih u ribnjak. U muku tako se sretoše iznova. Ka stolu, ka svojim mestima išli su ženici. Baš tad pastiri sa strašnim vestima dotrčaše u grad. U smiraju su zasjale gomile oblaka, razbludno. U žbunju krave su stajale ližući krv požudno. Električar je trčao po poadini a šurak pored puta. Nevesta je u pozadini stajala sama i ljuta. Starica, ispod ponjave, pantliku je vrtela, u vihoru pijane jurnjave svadba je k brdu letela. Jurili su, bez glave, tapkali po šibljaku. Žbunjem su, mučući krave silazile k ribnjaku. Bila je nesnosna jara i ugledaše, svi skupa, gde se u sočivici otvara, ko okno u mrak, rupa. Ko će ih dići iz mrtvih, iz mrtvih voda ribnjaka? Smrt je ko voda vrh njih, ko voda iz njinih stomaka. Reč svaka njom se ostrvi, lastar se uz kolac Savi. Smrt je u polizanoj krvi, smrt je u svakoj kravi. Smrt je u hajci (daleko tobože jure lopuže). Crveno biće mleko tih krava posle muže. I vagon crveno plamti, i put crven izgleda. Iz crvenih, crvenih kanti – pojiće crvena čeda. Smrt gleda i smrt čuje. U okovratniku je ima. Grad im se odužuje: smrt teško pada njima. Dignimo ih zaboga! Ubistvo na dan svadbeni! Mleko bi moglo zbog toga zauvek da pocrveni. Smrt nije skelet s dugom kosom, dole u rosi. Smrt, to je taj žbun u kome svi mi stojimo bosi. To nije plač sa sahrane, ni Crna osmrtnica. Smrt – to je gakanje vrane smrt – rujna novčanica. Smrt – to su sva autoa, grad sa hapsom i baštama, Smrt – lica muška, naduta, vratovi s kravatama. Smrt – stakla gradskog amama, smrt boji tačku mnogu. Smert – sve što je sa nama – jer oni videti ne mogu. Smrt – to su sve naše sile, i znoj, i napor i delo. Smrt – to su naše žile, naša duša i telo. Nikad na breg. Dom tih. Svud vatre. Veče zvoni. Ne da ne vidimo mi njih – već nas ne vide oni. Ždralinjak, ružu, krin, perunike, božur, paviti; na strašan grob će njin cinkane ruže staviti; ljiljane, iz čijeg mirisa žestoka bije sila, šeboj buket narcisa i svežanj karanfila. Na obalu ih nosite, neka nebu se povere, Gore, U reku ih bacite, a reka u tamne će ih odneti Gore. U Crne šumske potoke, kroz naselja jelova, kroz ritove, mrtve otoke do baltijskih bregova. Bregovi, to je mladost, koju još nismo upoznali. Ulice u neizbroju, Bregovi – mnogi kanali. Teški od bolova ponosnih. Bregovi – kraj zemlje. Po njima što više se penješ, to ih u daljini sve više ima. Bregovi – patnje naše Lik. Bregovi – ime ljubavi dano. Bregovi – ridanje, bregovi – krik što odlazi i vraća se, neprestano. Svetlost bola, bezmernost bola, tuga, i strah, uz nju, naši snovi i patnja gola, u njihovom je sve to žbunju. Bregovi – slave večni čas. I uvek zdesna od naših patnji. Bregovi – to je iznad nas. Il za nama. U našoj pratnji. I kad je breg usred tmice, vrhovi se vide njegovi. Između jučerašnjice i sutrašnjice Idemo. Idemo. Kao snegovi. Smrt – to su samo ravnice. Život – bregovi, bregovi.