Vožnja morem

Mnogu noć i dan mi brod ukrcan staja; ja s društvom u luci, do povoljnog vetra, pićem dobru volju održavah i strpljenje. A dvogubo nestrpljivi oni; želimo ti puta najbržega, punu sreće vožnju; tma espapa na te čeka u daleku svetu, kad se vratiš svi ćemo te redom izgrliti. U cik zore sve se uskomeša, vikom mornar iz sna nas probudi, sve uzavre, sve to živo radi, s prvim vetra blagoslovom poći. I jedra se vetrom nadimaju, i ljubavlju žarkom sunce mami; idu jedra, a idu oblaci, na obali kliču prijatelji srećna puta pesmom, i pominju slasti puta, radost odlaska jutarnjeg, slasti prvih noćiju zvezdanih. Al’ nestalni vetri poslani od boga s naumljenog puta njega svrću, on se tobož njima potčinjava, a kuša ih nadmudriti krišom, veran cilju i na krivu putu. A iz sive, potmule daljine oluja se navešćuje tromo, tlakom ptice vodi pritiskuje, potiskuje ljudskog srca plimu. Bura stiže. Pod upornim njenim besom brodar mudro jedra skuplja, i loptom se prestrašenom titra val i vetar. A na drugoj obali, na kopnu,