Elegija o nemogućoj uspomeni

Šta ne bih dao za sećanje na prašnjav puteljak sa niskim ogradama i visokog konjanika što zoru ispunjava (pohaban dugački pončo) jednoga dana među danima ravnice, jednoga dana bez datuma. Šta ne bih dao za sećanje na majku koja posmatra jutro na estansiji Svete Irene a ne zna da će se zvati Borhes. Šta ne bih dao za sećanje da sam se borio kod Sepede i video Estanislaa Del Kampa kako pozdravlja prvi kuršum s radošću hrabra čoveka. Šta ne bih dao za sećanje na kapiju skrivenog letnjikovca koju je moj otac zatvarao pre no što bi se izgubio u snu i koju je zatvorio poslednji put Šta ne bih dao za sećanje na Hengistove čunove kako kreću sa peščanih obala Danske da osvoje ostrvo koje još Engleska ne beše. Šta ne bih dao za sećanje (imao sam ga i izgubio) na jedno zlatasto Tarnerovo platno široko kao muzika. Šta ne bih dao za sećanje da sam čuo Sokrata kad je pred veče kukute s vedrinom ispitivao problem besmrtnosti, naizmenično navodeći motive i razloge dok se plava smrt penjala iz već studenih nogu. Šta ne bih dao za sećanje da si mi rekla da me voliš i da nisam spavao do zore, bestidan i srećan. (1899-1986) Prevod: Radivoje Konstantinović