O zemljo

Divna li si i prelepa, o Zemljo! Potpuna li je tvoja pokornost svetlosti i dostojanstveno li je tvoje potčinjavanje suncu! Krasna li si opasana mrakom i lepo li je tvoje lice pokriveno tamnim velom! Umilne su pesme tvojih svitanja i strašno li je kliktanje tvojih večeri! Savršena li si, Zemljo, i blještavo sjajna! Putovao sam tvojim ravnicama, penjao se na tvoje planine, spuštao se u doline, uspinjao na litice i ulazio u pećine. Spoznao sam tvoju krotkost u ravnicama, Gordost na planinama, mir u dolinama, odlučnost na liticama, tajanstvenost u pećinama. Ti si smerna moćnim ravnicama, uznosita skromnim planinama i skromna njihovim visinama, blaga odlučnim liticama i jasna tajnama svojih pećina. Plovio sam tvojim morima, prelazio reke i sledio potoke pa sam čuo kako Večnost govori kroz plimu i oseku, kako Vreme peva na tvojim visoravnima i kamenjarima, kako Život sa Životom tajno besedi u tvojim klisurama i na padinama jer ti si sami jezik i usne Večnosti, ti si struna Vremena i njegovi prsti, ti si ideja Života i njeno iskazivanje. Tvoje proleće me probudilo i odmamilo u šume gde se tvoj duh u vidu isparenja diže; tvoje leto me posadilo u polja gde se tvoje pregalaštvo u plodove pretvara; tvoja jesen me zaustavila u vinogradima gde se tvoja krv u vino toči; tvoja zima me u skrovište odvela dok se tvoja čistoća u vidu snega rasipa, jer ti si sva mirisna u svome proleću, štedra svojim letom, sva u izobilju s jeseni i u čistoći zimi. Za vedre noći otvaram prozore svoje duše, i vrata, pa u tebe izlazim bremenit strastima, vezan u okove egoizma, i zatičem te zagledanu u zvezde što se tebi osmehuju. Tada odbacujem svoje okove i breme, znajući da je duši mesto u tvome vazduhu; da su njene želje u tvojim željama, njen spokoj u tvome spokoju, njena sreća u zlatnoj prašini koju zvezde sipaju na tvoje telo. Za noći prekrivene oblacima, zamoren snom i lenčarenjem, izlazim u tebe i vidim kako si velika i silna, naoružana olujama, kako tvoja prošlost bije boj sa sadašnjošću, kako se ono što je u tebi staro bori s novinama, kako svojom snagom raznosiš sve što je nejako. Tada mi postaje jasno da su ljudske kosti tvoje kosti, da je ljudski zakon tvoj zakon, da su ljudski običaji i tvoji; znam da onaj ko vlastitim vetrovima ne polomi suve grane, neizbežno umire; da onaj ko vlastitim burama ne pokida svelo lišće, nestaje u apatiji; da onaj ko u vlastiti zaborav ne pohrani ono što je umrlo u njegovoj prošlosti, on je samo pokrov budućnosti. Plemenita li si, Zemljo, i trpeljiva! Velika li je tvoja tuga za sinovima što iz vlastite stvarnosti odoše u iluzije, izgubljeni između onoga što su dosegli i onoga što su izgubili! Dok mi buku dižemo, ti se smeješ. Dok mi grešimo, ti praštaš. Dok mi hulimo, ti blagosiljaš. Dok mi skrnavimo, ti posvećuješ. Dok mi spavamo bez snova, ti sanjaš večito budna. Dok mi tvoje grudi ranjavamo sabljama i kopljima, ti svoje rane vidaš uljem i balzamom. Dok mi u tvoj mir zasejavamo kosti i lobanje, ti iz njih stvaraš topole i vrbe. Dok ti mi predajemo leševe, ti naša gumna snopljem puniš, a grožđem muljage. Dok mi tvoje lice krvlju bojimo, ti naša lica pereš rajskim izvorima. Dok mi iz tvojih nedara vadimo da pravimo topove i granate, ti od nas uzimaš da praviš ruže i zumbule. Koliko li si trpeljiva, Zemljo, i koliko si samilosna! Šta si ti, Zemljo, i otkuda si? Jesi li prg što se podigao ispod nogu Gospoda dok je išao od istoka Svemira do njegovog zapada, ili si iskra iskočila iz ognja Beskonačnosti? Jesi li seme zasejano u polje etera da bi njegova ljuštura bila probijena odlučnošću jezgra i da bi se božanska mladica vinula k onome što je izvan etera? Jesi li kap krvi u venama Najvećeg Moćnika, ili si kap znoja s njegova čela? Jesi li plod koji sunce tiho obasjava? Jesi li plod na stablu Univerzalne Spoznaje čije korenje seže u dubine Večnosti, a grane mu se izvijaju u dubine Beskraja? Jesi li, možda, dragulj koji je Božanstvo Vremena stavilo u pregršt Bezdana? Jesi li čedo u naručju Svemira, ili si starica što prati protok Vremena zasićena njegovom mudrošću? Šta si ti, Zemljo, i odakle si? Ti si ja, o Zemljo! Ti si moj vid i moje srce; ti si moj razum, moja mašta i moji snovi; ti si moja glad i žeđ; ti si moj bol i radost; ti si moj san i moja java. Ti si lepota u mojim očima, čežnja u mome srcu, večnost u mome duhu. Ti si ja, o Zemljo, i da nije mene ni tebe ne bi bilo.