Mi i vi

Charles Le Brun / wikimedia.org Mi smo čeda tuge, a vi ste čeda nebrižnih radosti i nemarnih java; svoja srca prepuštate u ruke pustoši jer vas njeni prsti blago dotiču; odmarate se u neznanju, jer u zdanju neznanja ne postoje ogledala da biste videli svoja lice. Mi uzdišemo - uzdasi nam se nadmeću sa šapatom cveća, sa šumorom grana i žuborom potoka. Vi se grohotom smejete - smeh vam se meša s lomljavom lobanja, zveketom okova i zavijanjem bezdana. Mi plačemo - suze nam se toče u samo srce života, kao rosa što pada s veđa noći usred jutra. Vi se osmehujete - sa osmehnutih usana podsmeh vam se otima kao što se zmijski otrov u ranu ubrizgava. Mi plačemo, jer nam je znana nesreća udova i siročeta, a vi se smejete, jer ne znate vrednost zlata. Mi plačemo jer čujemo jecaj siromaha i vapaj ugnjetenoga, a vi se smejete jer ne čujete ništa osim zveckanja pehara. Mi plačemo, jer su nam duše od Boga odvojene telima, a vi se smejete jer su vam tela za zemlju mirno vezana. Mi smo čeda tuge, a vi ste čeda radosti - stavimo, onda, dela svoje tuge i vaše radosti pred sud samoga sunca. Vi ste sagradili piramide od lobanja roblja, piramide što sada na pesku kazuju generacijama o našoj večnosti i vašoj prolaznosti. Mi smo srušili Bastilju rukama slobodara, a Bastilja je reč koju narodi izgovaraju nas blagosiljajući, a vas proklinjući. Vi ste sagradili vrtove Vavilona na kostima nemoćnika, sazdali ste dvorove Ninive na grobovima nesretnika, ali su Vavilon i Niniva poput tragova deve na pustinjskom pesku. Mi smo Astartinu statuu isklesali od mermera tako da mermer, iako nepokretan, treperi i tako da, iako nem, govori; u Nahavendu smo svirali na strunama koje prizivaju duše ljubavnika što plove u nebesima; Mariju smo naslikali linijama i bojama tako da su linije nalik na misli božanske, a boje na emocije anđeoske. Vi ste se odali užicima, a kandže užitaka su rastrgale hiljade žrtava na trgovima Antakije i Rima. Mi se predajemo miru, a ruke mira su satkale Ilijadu, Knjigu o Jobu i pesmu Veliku Taiju. Vi se predajete strastima, a strasti su kao oluja odnele hiljade ženskih duša u ponore srama i razvrata. Mi volimo samoću, a u okrilju samoće nastale su najbolje pesme, drama o Hamletu i Danteovo delo. Vi drugujete sa pohlepama, a one su prosule hiljade reka krvi; dotle mi sledimo imaginaciju koja je objavila spoznaju iz nebeskog kruga svetlosti. Mi smo čeda tuge, a vi ste čeda radosti; između naše tuge i vaše radosti su nesavladive prepreke i tesnaci koje ne mogu Savladati vaši rasni konji, niti vaše prelepe kočije. Mi žalimo zbog vaše ništavnosti, a vi mrzite našu veličinu; između našeg sažaljenja i vaše mržnje je samo vreme što nas razdvaja. Mi vam prilazimo kao prijatelji, a vi na nas nasrćete kao neprijatelji; između prijateljstva i neprijateljstva je duboka provalija puna suza i krvi. Mi vama gradimo palate, a vi nama kopate grobove; između lepote palate i tame grobova ljudski rod korača gvozdenim nogama. Mi vama puteve posipamo ružama, a vi trnjem prekrivate naše postelje; između ružinih listova i trnja istina svoj duboki, večni san sanja. Vi se oduvek svojom grubom nemoći borite protiv naše blage moći. Za trenutak nas Savladate i radosni galamite kao žabe, a mi vas trajno Savladavamo i ćutimo kao titani. Isusa ste razapeli ismejavajući ga i huleći, ali je on zatim sišao sa svoga krsta i kao titan ovladao generacijama zahvaljujući Duhu i Istini, pa je svojom veličinom i lepotom zemlju natkrilio. Otrovali ste Sokrata, ubili ste Galileja, uništili Aliju ibn Abu Taliba, zadavili Midhat pašu, a oni i sada žive kao heroji, trijumfovajući pred licem večnosti. Zato vi živite u sećanju čovečanstva kao leševi u prašini koje nema ko pokopati u tamu zaborava i ništavila. Mi smo čeda tuge, a tuga je poput oblaka što na svet donose dobro i spoznaju; vi ste čeda radosti i koliko god bila velika vaša radost, ona je kao stub dima koji ruše i raznose vetrovi.