Dušo

ne bih čuo melodiju koju samo Vreme peva Već bih život prekratio i od tela načinio tajnu koju groblje skriva Kad se ne bih dušo kupao suzama i bolom ukrašavao oči Živeo bih slep, s noktima u očima i gledao samo u Lik tami Što je život dušo nego noć u pohodu a ipak je smenjuje zora koja traje Tako mene žen u srcu upućuje rajskom vrelu i gutljaju smrti milosrdne Ako dušo neznalica kaže da i duša i telo nestaju da se ne vraća ono što nestane Reci mu da cvet nestaje ali ima semenku koja ostaje i tajnu večnosti krije.