Rukavica

Pred svojim cirkom, vrtom lavova, čekajuć borbu ljutih zverova, šeđaše kralj Franc. Sa njim sama vlastela, ukras njegova trona, i, kao venac širom balkona tu i krug otmenih dama. Kralj diže prst. Po tom znaku odskoče vrata zverinjaku i tihim hodom, ponosan Sav, iziđe lav. Okolo obazre se, pogleda svu arenu. Dva puta strašno zenu i grivom zatrese, zatim se proteže i leže. Kralj opet prstom dade znak, i s drugih vrata pade prevor jak i divljim skokom, krvožedan, ulete tigar jedan. Spazivši lava sade besno urlati stade, snažni rep svoj pruži, njim poče da kruži. Zareža, strašno zinu i oko lava – minu oprezno, pa mumlajući, u drugi kraj se prući. I kralj ponovo rukom dade znak. Tad izleteše hitro na arenu dva leoparda u istom trenu. Željni da strašna počne igra, jurnu na tigra. Grpzne ih šape dočekaše; no tu lav – ko sila viša – usta i riknu – sve se stiša. I strašne mačke ove, sve željne krvi nove, u krug se poređaše. A rukavica s balkona se vinu i na krvavu upućena binu glete: pred samog lava slete! I Kunigunda, Gore na balkonu, u podsmešljivom obraća se tonu Delorgu, vitezu, pa mu zbori: „Ako vam srce baš ljubavlju Gori i osećaji vaši su plameni kao što stalno govorite meni, donesite mi rukavicu onu!“ I vitez žurno dole siđe, u strašnu arenu stiže; i smelo, lako iz kruga strašnog tako on rukavicu diže. Zaprepašćenje! Jeza prože ritere, dame i velmože: od straha sve pretrnu, al’ on se s rukavicom vrnu. I pohvala se glas zahori tu, a Kanigunda ljupka, ispred sviju – zahvalnost sija iz njenih očiju, obećavajući njenu sreću svu. On rukavicu baci joj u lice: „Ne treba meni hvala, gospođice!“ i okrete se i napusti nju. Naslov originala: Der Handschuh