Poklonik

Još u proleće mladosti, ja kô mladić putnik posta’; život igre i radosti u očevoj kući osta. Sa nasleđem i imanjem vesela se rastah Lika pa, s dečijim osećanjem, uzeh štaku poklonika. Moćnom nadom put mi stvoren – pouzdanje vera šalje: „Put je tebi već otvoren, putuj“, veli, „samo dalje.“ Sve ka jutru… a gde stoje zlatna vrata, tu se svraća uđi –  tu sve zemno što je u večno se preobraća. Tu od tame svetlost biva, sve se menja danju noću – ali večno tu se skriva to što tražim i što hoću. Na mom putu stoje Gore, i bujicâ sve prepreke; grede mećem na ponore a most preko divlje reke. Stigoh tako jednom žalu: reka teče ka istoku, ja se dadoh njenom valu, predadoh se njenom toku. Moru grdnom na pučinu talasa me igra vodi, odnosi me u prazninu al’ me cilju ne privodi. Ah, tu nema više staze! Tajne koje nebo krije na svet zemni ne silaze – onog tamo ovde nije! Naslov originala: Del Pilgrim