Pevačev oproštaj

Ćuti sad muza; sa stidom na svom devičanskom licu, ona stoji pred tobom, da sud sasluša nad njom, sud koji ceni, al’ ga se ne boji. Dobrom bi da se svidi, samo tom ko istinu od lažnog sjaja dvoji, Kom za lepotu bije srce vrelo, taj samo sme da njoj ovenča čelo. Pesme mi biće samo dotle tu dok bude jedne duše da ih sreće; da maštanjima slatkim spliću nju, uzvišenog joj čuvstva beru cveće, S vremenom one rode se i mru i do potomstva dolebdeti neće. U magnovenju nastanu, zabruje, Pa s brzim kolom časova othuje. Proleće dođe! Tle zagreja mlak vetar, pa život svud mladićki bije. Sve prože miris omaman i jak; a s neba pesma veselo se lije. Staro i mlado blagosilja zrak i svakim svojim čulom radost pije. S prolećem sve to minu! Sazre cveće, što na svet dođe, mirno grobu kreće. (1759-1805) Naslov originala: Sängers Abshied