Pozdrav

Sećanja na teške boli zalivena su plačom, no suze nam te naše vrele, dušu čine jačom, za istinu oštri, za laž ko mač plameni! Dve su himne na talonu, no jedna je divota. Pa kroz osmeh i ti slušaj pesmu svog života. Da životu glasno pevaš, nek’ radosti bruje, lošu pesmu smrti Crnoj, pesimizam kuje. Neće srećo nikada, duša da nam pada, ako u njoj žive, ljubav-vera-nada, da ti noge oduzmu, kažu kraj je sreći, optimizma ako nema, invalid si veći! Primere smo imali, od koga da učimo, ništa nama ne fali nije da se mučimo, žalosni nam preci bili, a srećno se vesele, siromašni, često gladni, a uvek drugom dele! Zato vam najavljujem neke nove rime, ma kao deca da smo, ponosimo se time! Vasiona ova cela, samo srećom diše, jedna reč o dobru, deset zlobnih briše! Biće ova pesmica i kraj ove zbirke sledeća kad stigne sviraće ko dirke, budite mi s’ Bogom, na Njegovom pragu, samo slogom naravno, u poraz Crnom vragu!