Papirnata ptica

O, papirnata ptico! Orlu dečiji s perom od sloga štamparskog, bez gnezda i bez druga! Ruke tajanstvom okriljene, ovilenjačene, sazdale su te u sobnom miru jesenje noći jedne kad umiru ptice, i dugi lelek kiša s ulice čini da zavolimo lampe svetlost meku, srce i knjigu neku beloputu.. Stvorena tek da tren poživiš koji u dvorcu od karata tu što stoji, beo i krinu lelujavom sličan, razmisljaš sama, slepa i bez krila, o tome da si možda mogla biti groteskni pajac što visi o niti, barka, lišena cilja svog i puta, što bez vesala i bez jedra luta, ili magare tuzno kog su deca mala Pegazom svojim s podsmehom nazvala. U tim mislima i humora ima. A ti, koju ćud slučaja načini od kore znanja, smeješ se sudbini i vičeš: “Beli cvet neće umreti, neće umreti mali Luicito! Jutro je večni, večni izvor rose!“ No kako ne veruješ u ono što kažeš, ni deca zato neće razumeti, otkuda mrak što iza zvezda pada i otkud mrak što u tvom dvorcu vlada. Sa kulom od karata dokle pada stanište tvoje plavo, iznenada jastreba vidiš gde se obrušava. (O, tek rođena peno, koja kola nad uzburkanom vodom živog bola!) I nestaješ u tom plamenom kljunu uz kikot dečji što sobom odzvanja, dok tata ćuti, da se ne probudi bol vetrom ljuskan u Crnilu granja. Klovnovska ptica iščezla je tako, na drugom mestu opet da se javi, noseći u svom kljunu tvoju dušu feniksa večnog s nimbusom na glavi. Pošto smo prošli kupine, vrbe i trnje, pod velom njene kose iskopah jamu u vlažnom pesku. Ja skidoh kravatu; ona skide haljinu. Ja otkopčah revolver, ona skide četiri jelečića. Ni smilje ni puževi nemaju put tako finu, ni velika ogledala ne blistaju tim sjajem! Njena su mi bedra bežala iz ruku kao iznenađene ribe pola u ognju a pola hladna. Tu noć sam projurio najlepši put jašući kobilu od sedefa bez uzde i uzengija. Čovek sam i ne dolikuje mi da kažem šta mi je rekla; Savest mi nalaže da budem diskretan. Prljavu od poljubaca i peska odneo sam je na reku. Ljiljani su se mačevali sa vetrom. I ponašao sam se onako kao što dolikuje meni pravom Ciganinu. Poklonih joj kotaricu od žute svile. I ne htedoh da se u nju zaljubim jer je imala muža, a kazala mi je da je devojka kad sam je odveo na reku