Jezero

U mladosti kob je htela kleta da pohodim sred širokog sveta jedno mesto meni od svih lepše – tako ljupka usamljenost beše tog jezera, sveg u Crnom stenju, i vrh kojeg čempresi se penju. Ali kada pokrov noći Crne, kao Sav svet, i njega ogrne, i kad vetar mistični zašumi naricaljku u čempresnoj šumi tad – oh, tada, budih se s večera pred užasom samotnog jezera. Al’ taj užas ne bejaše strava već nekakva naslada drhtava – slutnja kakvu ni dragulja sila ne bi meni nikad izmamila – niti Ljubav, makar tvoja bila. Smrt bi ispod otrovanog vala, na dnu mu se grobnica skrivala s pokojnikom što tu htede dati svu utehu svojoj Crnoj mašti, i duh čiji pust i pun čemera stvori Eden od tamnog jezera.