Lovac i lav

Bilo je kasno leto, dan se skratio bitno. Na leto i na sve to kiša je kišila sitno. To je bilo, da ne slažem, davno. . . Na prašumu i ostalo voće spustilo se predvečerje tavno, san me vara, čas neće – čas hoće. San me vara na drvenoj grani, traži cveće a na mene sleće. Uspavaj me, noći, ko ti brani, prašuma se uspavati neće. I kad prvi san na oči sede, i kad drugi dođe sasvim blizu – ja osetih da me nešto jede, da me neki sekutići grizu. Bacim pogled a pogled se vrati, zvekne hladno o nečije oko. Tražim nogu, mesto nje se klati jedna glava, već stigla visoko. To je bila glava jednog lava, strašnog lava, al’ to nije bitno. Ja mu rekoh: kakva je to slava krasti noge i glockati sitno!? Lav urliknu: zar sam pao s duda? Glođem nokte i čarape trule! Vi ste – čavka, crv, buba, mrva, luda. Ništa, manje od ništa, nula, dve nule, tri nule! Ja polako vratim nogu Gore oprostim mu čarape i nokat. Kažem: čudno, nasrtljivi stvore – vi ste glavat i ušat i okat. Pogledajte, moja ruka preti da prekrati mladosti vam čar!. . . U životu nije teško mreti, al’ živeti – već je teža stvar! Lav ponovi: zar sam pao s duda? Glođem nokte i čarape trule! Vi ste – čavka, crv, buba, mrva, luda, ništa, manje od ništa, nula, dve nule, tri nule! Hm, hm! rekoh, s nešto malo pretnje, Kako čuh i ako dobro čuh Pijani ste il’ vam neke smetnje razaraju trbuh, njuh i sluh? Bilo je kasno leto, dan se skratio bitno… Na leto i na sve to kiša je kišila sitno. Kao prvo – vezah ga za drvo. Kaži: neću više! Kao drugo – zavrnuh mu uvo. Kaži: neću više! Kao treće – pogledah ga suvo. Kaži: neću više! Lav me šutnu iznenada nogom! Ja mu vratih čvrgu sred čelenke (Lele, Lenke, sred žute čelenke!) On promrsi nešto kao: zbogom. . . Bilo je kasno leto, dan se skratio bitno. . . Na leto i na sve to kiša je kišila sitno.