Plač matere čovekove

Danas je nesrećan dan sinuo, i prvi mu je pogled pao na bedu: najbližu njemu, u tihom predgrađu, jedna je Majka rasplela kosu sedu, jer joj je sin preminuo. Danas je umro jedan Čovek, i Majka mu je vriskala: Oh, kada Čovek nije Čovek, već rob Nekog, koga nema, od koga sam do juče milost iskala; oh, kada je čovek Gori nego crv, ─ neka se raspe po zemlji anathema, i neka se prolije sva crvena krv! . . . Otac ti nije Sveti Duh, ni Drvodelja sa livanskih puta. Sine, ti si plod dve neme žudnje i jednog besvesnog minuta. Nisam te rodila u jaslama, već u krvavoj postelji, između četiri vlažna duvara jednog šarenog, zamrzlog januara. Sine, tebi su i meni rekli da smo robovi, i naša su srca bez milosti sekli, i našu su snagu bez milosti razvlačili. I sve su nam uvek tumačili da se setimo da to bog tako želi! Rođeni, mrtvi Sine, bog je laž, i naši su ga dušmani izumeli. Ustani, Sine, da se svetimo, da krvlju vekovnih namesnika boga posvetimo forume Rima, i da kopljem ponovo probodemo rebro Učitelju iz Jerusalima. Da iskopamo Judino srebro, i da na tome svetom mestu podignemo Čoveku hram, i da dovedemo u hram našu Novu Vestu koja će sebe iskreno dati. Ustani, Sine, da grozne laži koje se rađaju u ime Oca i Sina, sahrane Sin i Mati . . . Danas je umro jedan čovek, i zalud je Majka sede kose čupala i u grudi se lupala, ─ nije se probudio. Onda ga je sama okupala i obukla ga u Crno. I u dnu svoga vrta, o ponoći, sama ga je sahranila. I tužna se majka Čovekova tu, pored groba, nastanila . . .