Groznica

Sećam se da su preko neba besni leteli ždralovi, i da je neko od naših lipa vešala sekao, i da su me vijali neki valovi, i da sam jedva utekao u neku tamu . . . . . . I u bolnici sam se probudio beskrajne jedne noći. Oči su me pekle i suzile, (valjda su me bele žene urekle?) i po telu su mi puzile neke hladne bubice ili mravi. I drhteći sam čekao petla da zoru javi, i da pred mene baci dve-tri pregršti svetla. I vetra, da sljušti sa zemlje koru koja je obvila noć. I nekog, da mi donese vode. I kada je zora prispela, sve se predamnom tada besomučnim taktom počelo okretati: stolovi, ubrusi, lavori, klupe, nedelje, godine, vekovi, dani i časovi, minuti . . . A bočice i lekovi u njima, žuti, duboko su mi se poklonili, i proletnjim glasom drveta koja pupe, u uši su mi zvonili: ─ Cin, ne boj se Smrti! Ona se od nas plaši, kao od vatre vuk. Cin, ona se na nas iz daleka samo plazi, ali nas uvek obilazi, jer smo joj jednom slomili struk. Cin, ne boj se Smrti! Cin, cin, cin . . .