Dušan vasiljev, tri pesme iz knjige čovek peva posle rata

Ja sam gazio u krvi do kolena, i nemam više snova. Sestra mi se prodala i majci su mi posekli sede kose. I ja u ovom mutnom moru bluda i kala ne tražim plena: Oh, ja sam željan zraka! I mleka! I bele jutarnje rose! Ja sam se smejao u krvi do kolena, i nisam pitao: zašto? Brata sam zvao dušmanom kletim, i kliktao sam kad se u mraku napred hrli, i onda leti k vragu i bog, i čovek, i rov! A danas mirno gledam kako mi željenu ženu gubavi bakalin grli, i kako mi s glave raznosi krov – i nemam volje – il’ nemam snage – da mu se svetim. Ja sam do juče pokorno sagib’o glavu i besno sam ljubio sram. I do juče nisam znao sudbinu svoju pravu – ali je danas znam! Oh, ta ja sam Čovek! Čovek! Nije mi žao što sam gazio u krvi do kolena i preživeo crvene godine Klanja, radi ovog svetog Saznanja što mi je donelo propast. I ja ne tražim plena: oh, dajte meni samo još šaku zraka i malo bele, jutarnje rose – ostalo vam na čast! Naša je ljubav: život cvetnih polja, kad se otope pokrivači snega, i mirisna mladim zelenim žitom, i tamjanom trokrilnih bogomolja. Naša je ljubav: ružičaste nade, blage i nežne, bez bunovnih noći, kao kad u majskom predvečerju slavuj peva tihe serenade. Naša je ljubav: ogolelo granje, i plava magla što nas obavija, i žuti listak – bolesno siroče. Naša je ljubav tiho umiranje. Peva u podne tamni rob sa tihom setom: – Sve me svakog dana daska više seče, i sve mi je manje odmora, i sve mi svakog dana kosti strašnije zveče; vidim da ću sa ovom čežnjom za svetom, i za zrakom, i za majkom, pasti u Crno, kad dođe Smena. Sada je podne. U toplom zraku lete velike žene i male midinete na ručak; i smeju se potom, i žive čudnim, slobodnim životom, a ja sam bled, kukavan rob. Sada se svuda gase kandila, i zvone poslednji amini… Devojke poklapaju pisaće strojeve na kojima su kucale satima, i polaze; mladići ih čekaju pred vratima, i o budućnosti bezbrižno snove snuju, jer misle da će se skoro uzeti. Samo kupljeni kovači kuju, kuju, kuju lance… lance… za nas, za žive brojeve od jednog do dvesta, koji moramo sutra nestati, da drugima pravimo mesta… Sa tihom setom peva u podne tamni rob. Bio je najstariji od šestoro dece, te je zbog očevog odlaska na ruski front preuzeo brigu o braći i sestrama. To ga nije sprečilo da upiše prvi razred Učiteljske škole i da obavlja različite poslove kako bi izdržavao porodicu. U međuvremenu je počeo da piše i prevodi sa srpskog na mađarski jezik, kao i sa nemačkog i mađarskog na srpski, ali ratne godine su prekinule njegov stvaralački zamah. Na OVOM LINKU možete slušati emisiju Gutenbergov odgovor