Čovek peva posle rata

ČOVEK PEVA POSLE RATA Ja sam gazio u krvi do kolena, i nemam više snova. Sestra mi se prodala i majci su mi posekli sede kose. I ja u ovom mutnom moru bluda i kala ne tražim plena: oh, ja sam željan zraka! I mleka! I bele jutarnje rose! Ja sam se smejao u krvi do kolena, i nisam pitao: zašto? Brata sam zvao dušmanom kletim, i kliktao sam kad se u mraku napred hrli, i onda leti k vragu i Bog, i čovek, i rov! A danas mirno gledam kako mi željenu ženu gubavi bakalin grli, i kako mi s glave raznosi krov, ─ i nemam volje ─ il’ nemam snage ─ da mu se svetim. Ja sam do juče pokorno sagibo glavu i besno sam ljubio sram. I do juče nisam znao sudbinu svoju pravu – ali je danas znam! Oh, ta ja sam Čovek! Čovek! Nije mi žao što sam gazio u krvi do kolena i preživeo crvene godine klanja, radi ovog svetog saznanja što mi je donelo propast. I ja ne tražim plena: oh, dajte meni još samo šaku zraka i malo bele, jutarnje rose ─ ostalo vam na čast! (1920)