Spomenik podigoh sebi

Podigoh spomenik što nije rukom tvoren, Neće mu prilaze zaboraviti puk. Celom se ponosnim uzneo nepokoren Nad Aleksandrov ratni luk. Ne, smrti nisam plen; moj duh sa lirom svetom Van sudbe sveg što mre, nadživeće mi prah. Slavan ću ostati dok traje sa planetom Bar jednog pesnika dah. O meni Rusijom živ glas proneće ljudi, Pomenuće me svud naroda njenih krug – Slovena Gordi sin, i Tunguz divlje ćudi, Finac i Kalmik, stepa drug. Dugo ću biti drag i mio svome rodu: Lirom sam bodrio svih dobrih težnji glas, U veku okrutnom opevao slobodu, Za sužnje uvek zvao spas. Najvišu zapovest o, muzo, verno sledi – Hvala i kletva spokojno slušaj zbor, Ne traži lovore, pred uvredom ne bledi, I sa glupakom mani spor.