Kiša u Srbiji

U Srbiji pada kiša, danonoćno, neprestano u Srbiji trune žito, povrće i voće rano. Na grudima majke Zemlje Srbija je živa rana po njoj pada slana kiša, po njoj pada rosa slana Što nam spira sjaj iz oka, srmu reči, boju lica, rumen ruža, zlato klasja, plavi miris ljubičica. U Srbiji pada kiša, nabujale sve rečice – to su suze rušnih majki, i očeva, i dečice. Mnoge su se ptičurine na Srbiju obrušile, belosvetski gavranovi, lešinari, orlušine Priželjkuju da Srbija sustane i oči sklopi da raznesu njene kosti po Aziji i Evropi I da bace na trpezu pred svog slepog Crnog kralja Srce zemlje Srbijice, Srce celog Pravoslavlja Srce Boga i čoveka, arhangela i deteta što svetluca ko kandilo u bezdanoj tami sveta. U Srbiji pada kiša, pocrnela bela rada U Srbiji trune radost, trune ponos, trune nada. Što tone u živo blato nesloge i nemaštine jer ga hoće da rasrbe, raskuće i razbaštine. Kad se jednom razoblači i kad opet sunce grane najplodnija srpska polja biće bare i solane. Mesto raži i pšenice, mesto šljiva i jabuka, mesto grožđa i krompira i Crnog i belog luka Mesto meda od bagrema, od lipe i poljskog cveta biće soli od naših suza za dušmane širom sveta: Da posole i presole svoj hleb, vodu, vino, hranu da sanjaju slana brda i doline gde izgreva Slano sunce što sad greje srpski narod na Balkanu koji plače samo zato što mnogo voli da peva!