Ancar

U pustinji, sred peska vrela, Jedini u svoj vaseljeni Ko strašni stražar Ancar na sten Stoji od sunca što je svela. Rodi ga stepa u žedne dane, u ljutome ga gnevu goji, Pa zelene i mrtve grane I koren otrovom mu poji. Kroz koru otrov stalno teče, U podne topi se od žara, A kad prohladno padne veče U smolu gustu on se stvara. To drvo odmor ptici nije, Tigar ne oštri uza nj ralje, Tek vihor što se pustom vije Dirne ga krilom pa bež’ dalje. A kad oblak daždom mije Njegov učmali, tužni list, Otrovana se kiše slije I truje pesak nevin, čist.