Veče

Kao zlatne toke, krvlju pokapane, Dole pada sunce za Goru, za grane. I sve nemo ćuti, ne miče se ništa, Ta najbolji vitez pade sa bojišta! U srcu se život zastrašenom taji, Samo vetar huji. . . To su uzdisaji. . . A slavuji tiho uz pesmicu žale, Ne bi li im hladne stene zaplakale. Nemo potok beži — ko zna kuda teži! Možda grobu svome — moru hlađanome? Sve u mrtvom sanu mrka ponoć nađe; Sve je izumrlo. Sad mesec izađe. . . Smrtno bleda lica, Gore nebu leti: Poginuli vitez eno se posveti!. . . (1857)