Sve što živi ožiljak ima

Još iz detinjstva, poseban, rân. još iz detinjstva, poseban, ran. Da nisam pesnik, ja međ svima bio bih hulja i lopov znan. Mršav i rasta odveć malena, međ decom bio sam uvek heroj, često, često nosa razbijena vraćo sam se pod krov svoj. Uplašenoj majci, kad pred nju banem, reč ceđahu usne krvavo-tmaste: «Ništa, de! Spotakoh se o kamen, a već sutra sve će da zaraste.» Pa i sada, kada se bez traga, onih dana krv vrela smirila, nespokojna neka drska snaga na poeme moje se izlila. Na već zlatne literarne hrpe; i u svakom retku što se vije ogledaju se nekadanje crte kavgadžije, nemirka, delije. Ko i nekad imam hrabrost mušku al nov korak moj se drukče sluša… Dok mi nekad razbijahu njušku, sada mi je sva u krvi duša. Ne velim više majci okrvavljen, već tom šljamu što cereć se raste: «Ništa, de! Spotakoh se o kamen, a već sutra sve će da zaraste.»