Otadžbina

I ovaj kamen zemlje Srbije, Što, preteć’ suncu dere kroz oblak, Sumornog čela mračnim borama, O vekovečnosti priča dalekoj; Pokazujući nemom mimikom Obraza svoga brazde duboke. Vekova tavnih to su tragovi, Te Crne bore, mračne pećine, A kamen ovaj kô piramida Što se iz praha diže u nebo, Kostiju kršnih to je gomila; Što su u borbi protiv dušmana Dedovi tvoji voljno slágali, Lepeći krvlju srca rođenog Mišica svojih kosti slomljene, Da unucima spreme busiju, Oklen će nekad smelo preziruć’ Dušmana čekat’ čete grabljive: — I samo dotle, do tog kamena Do tog bedema . . . . Nogom ćeš stupit možda poganom? Drzneš li dalje?… Čućeš gromove, Kako tišinu zemlje slobodne Sa grmljavinom strašnom kidaju, Razumećeš ih srcem strašljivim Šta ti sa smelim glasom govore, Pa ćeš o stenja tvrdom kamenu Brijane glave teme ćelavo U zanosnome strahu lupati, Al’ jedan izraz, jednu misao Čućeš u borbe strašnoj lomnjavi: „— Otadžbina je ovo Srbina! . . .“ 1875.