Ljubav

Ljubim te, ljubim, dušo, Ljubim te, raju moj! A osim tebe nikog, Do samo narod svoj. On će sa mačem doći, Kad kucne jedan čas, Otet’ će staru slavu, Dobit’ će novi glas. A ti ćeš, moje sunce, Svo blago moje — svo, Ti ćeš mi rodit’ sina, Da čuva blago to. Ako mi rodiš sina, Rodi mi Miloša; A bude l’ mila ćerka, Nek bude Milica: Krvavo ide vreme Srpske osvete, Trebaće zemlja srpska Hrabre Miloše. Al’ bio Miloš ili Lepa Milica — Samo da Srpstvo ljubi, Ljubi Srbina. . . Kaži mu, kaži, da je Ljubavi naše cvet, Da je u Srpstvu nik’o, Video dan i svet. Pevaj mu srpsku pesmu, Njome ga tišaj ti, Sa njome búdi čedo Beskrajne ljubavi. Opominji ga, dušo, Slavnih starina; A svakad — svakad žarko Da ljubi Srbina! Ne treba njemu zemlje Međa dedovi’ — Sa zemljom neka sude Srpski knezovi. a njemu bojno koplje, Paloš ubojan, U levu ruku abrjak, Bojan — trobojan. P’ onda mu podaj hata Mamna — pomamna, Pa reci: »Sine, idi, Goni dušmana!«. . . Na nebu nema zvezde Da sija kao ti; Pa baš ni sunce nema Take svetlosti. A gde je srca, srce, Da tako ljubit’ zna? A gde je duše, dušo, Lepog anđela? na našoj zemlji nema, Ni nebo nema tog — Ta što je lepo bilo, Meni je dao Bog. Često te u snu snivam, Moja ljubavi! Često te tako viđam, Cvete ubavi! Pa grlim nebo plavo, grlim, uzdišem; A ljubim sunce jarko, Ljubim, izdišem. Al’, evo, zora sviće, I, evo, prođe san, Al’ tebe nema, nema — Nema da svane dan! Pa gde si, gde si, dušo, Gde si, anđelu? Zašto mi kriješ lice, Ružu rumenu? Ta da je jedno carstvo, Da ga pregazim, Pa da na onom kraju Sunce opazim; Il’ da je jedan Dunav, Da ga preplivam, Pa da na tvojim grudma Nebo uživam! Ali te krije tamna, Pusta daljina — Daleko mi je Banat, Crna haljina. Pa ko će znati, dušo, Da l’ tebi nije zlo? Možda i tužiš tamo, Moja divoto? Il’ još i ne znam, sunce, Za tvoje jade sve? Al’ ti da znadeš da mi Srce umire! Ah, zaludu me doma Lepo tešiše — U srcu mi je teško, Ko da izdiše. Čujem mu tuge neme Lagani tužan poj — Za tobom plače, dušo, Za tobom, raju moj! Al’ tebe nema — nema, Da ga utešiš, Il’ da mi srce plačno Srcu prigrliš. I rekla si mi pisat’ Mnoge promene, Na svakom belom listu Zlatne spomene. Al’, evo, evo, prođe I ovaj Crni dan, K’o jedna tamna senka, K’o jedan Gorki san, A pisma jošte nema — Nema, anđelu, Da rosom živne dušu, Ružu uvelu! Il’, možda, dršće ruka? Da nesi bolna ti? Oh, samo to da nije, Moja ljubavi! Po duši, možda, lebdi Gorak uzdisaj? A možda mi se ledom Umiva duše raj? Oh, ćuti, ćuti, srce! Ne kobi tako ti! Ta Bog je Bog i tebi — Bog je milosti!. . . I došao je listak Knjige prebele, I pisala si meni, Mili anđele! A listak lebdi, diše Kao dušica, A duša sija, trepti Kao rosica. Il’ možda ga je suza Gorka kapala? Il’ ga je, možda, tuga Tvoja pisala? Jesi li čula, dušo, Da ponoć uzdiše, Kad joj na Crnim grudma Zvezdu raniše? Jesi li vid’la, sunce, Gde slavuj umire, Kada mu vihor belu Ružu razdire? Onda ćeš znati, čedo, Verovat’, raju moj, Kako je srcu mome, Duši ranjenoj!. . . Žubor voda šljunkom teče, Huji šumica, A na nebu zvezda trepti, Zvezda danica. Srce moje igra, bije, Sve se previja — Čini mi se, moja dušo, Da je Srbija! A od one zvezde sjajne Činiš mi se ti, Pak bih iš’o — išao bih Zvezde ljubiti!. . . Pa baš da umrem, dušo, Da me sahrane; Pa baš i pep’o groba Da mi nestane — Ostaće ljubav moja, Veruj, ostati, I dok je sveta, veka, Da će trajati! Pa ako t’ srce ljubav Samo veruje, Čućeš u nemoj noći Kako tuguje. . . U lepom vrtu rošen, Cvet je iznik’o, Na tvojim grudma nošen, Svetu s’ privik’o. U ljubavi je našoj Miris izveo, Pri rastanku je našem Pao, uveo. Pa kada umrem, dušo, On će ostati, Pa će na grobu, možda, Opet cvetati. . . Još nikako glasa nema Mani Srbinu, Da mi javlja sreću moju, Tvoju sudbinu. Da mi kaže: »Dragi brate, Rodio se sin!« Da mi kaže: da je junak, Da je Srbljanin. Da nacrta muško čedo, Da opiše soj — Da je Srbin, da je junak, Da je porod moj! Crne veđe, Crne oči, A ne čuješ plač; A kada bi zaplakalo, Za šaren bi mač, Da se njime igra čedo, Da se našali, Il’, srčano, od kolevke Parče odvali. E, tako je srpsko dete, Bre, Turčine, bre! S golim mačem u svet juri, S mačem umire. . .