Reči

Nas dvoje na zemlji zavolesmo reči, od njih je bila naša ljubav zdana; njihova kobna moć znade da spreči san naše noći, radost našeg dana. Vejao je oko nas njihov behar kao cvet sa mirisnih glogova; svaki naš čas bio je pehar napunjen lepotom slogova. Bivali smo i neverni i verni, i zli i dobri, uvek reči radi, u srcu našem svaki zvuk je smerni bio bog mali koji zna sreću da sruši i zgradi. Reči radi on znade nežno da me presreće, i srce moje i oči da hvali, reči radi ja bejah uzrok naše nesreće, te prođoše večeri teške kao mutni vali. Samo kroz zvuke bejah u snu njegovom gost, zvuci njegovo srce preda me prosuše; reč beše jedini trošni most između duše nam i duše. Čudna kob beše se tako nad nama stekla: bliži besmo jedno drugom od sveg sveta, a između nas uvek je pesma tekla kao reka između dva poljska cveta.