Po rastanku

I Reci mi sad, kada prošlo je sve: časi bolni i dani dragi, lepi; kad novi bol se starom bolu smeje; od reči tvojih kad duša ne strepi, – reci, da l’ te je moja tuga bolela nekad, kad sam te mnogo, mnogo volela? reci mi sad, kad me ne voliš više; kad ti se prošloj ruga nova sreća; i kad se dana koji nekad biše duša ti samo kad me vidiš seća, – reci, da l’ te je moja radost bolela jednom, kad nisam više tebe volela? II Nekad sam bila dobra i mlada i poverljiva i puna nada, nekada pre; ti si mi tada reći mogo beskrajno mnogo, o kako mnogo sa reč i dve. Spokojni bili su dani moji, a ti si srcu mi prvi koji beše drag, pa iza svega što si mi reko, katkad surovo, katkada meko, ostao je trag. Sad srce moje bije tiše: već manje volim, a znam više nego pre; već sad mi ne bi reći mogo onako dosta, onako mnogo sa reč i dve. I kada bi danas prišao meni i hteo reči davno rečeni’ buditi draž, u srcu mome šaptao bi neko: da sve što si mi ikada reko, bila je laž. III O, kad bi znao ti kako je meni što neću više smeti ni u proleće, kad trava zeleni, ni kada cveta leti, doći ti sutonom, dok tuga raste. O, kad bi znao ti kako je duši kad zadnje drveće mre i zadnje lišće žalosno pevuši, što neće moći kao pre reći ti svoje jesenje plašnje. O, kad bi znao ti šta srce skriva kad oko zalud traži. O, kad bi znao ti kako jednolik biva, bez boje i bez draži, svaki dan kada te videla nisam. IV Zavolela sam ga. Večerom svakim odlazila sam u livade i u svaku cvetnu krunu spuštala nežnim šapatom njegovo ime, i potom ga ujutru, namirisano i rosno, redom poljupcima vadila. Volela sam ga. Večerom svakim ostavljala sam u njegovoj duši jata nežnih, tek rođenih šapata; i zatim ih svako jutro, pune njegove duše, sa njegovih usana primala. On je otišao. Večerom svakim lutam po poljima i zovem ga, vešam svoje reči, otežale od suza, na krila vetrova i zovem ga; mešam svoje postarele šapate u šušanj lišća i zovem ga. Ali uzalud: ujutru čujem samo umoran odjek svojih reči. On je daleko otišao. V Zavole bela mirisna ruža Crni bodljikavi trn. Ti ne veruješ meni, je li, dragi, da je ruža zavolela trn? I kada mu ona u jednu bisernu zoru reče kako ga voli, on se grohotom i prezrivo nasmeja. Ti ne veruješ meni, je li, dragi, da se je trn prezrivo nasmejao? A kada jednoga dana neko htede uzbrati belu mirisnu ružu, trn mu izbode ruke. Ti ne veruješ meni, je li, dragi, da mu je trn izbo ruke?