Molba mladosti

MOLBA MLADOSTI da brzo odlaziš, ljudi kažu. Ali ja te neću nikad pustiti. Oko srca svoga postaviću stražu jednog bola i jedne radosti; oko vrata svog zasadiću visoke borove, i bršljane, i paviti; vetrove i reke široke bujicom ću naviti svud oko našega brega; a vidik u krug ću zaviti cičom i smetom snega. O, mladosti, nemoj od mene otići: niko neće moći u tvojoj suzi biti ovoliko ludo lud, ni ovako sumoran u tvojoj radosti. O, mladosti, mladosti, ni u čijem srcu neće tvoja žud u ovoliko sunce porasti; niko neće ovoliko čistih imati grehova ni strasti. O, mladosti, mladosti, da sobom odnosiš, ljudi kažu, svoje bolove i svoje radosti. Ali ja te neću nikad pustiti. Oko srca svoga postaviću stražu jedne ljubavi što mene voleće; u vrtu svome zasadiću proleće; sve mirise slatke zarobiću što bregom nihaju leti; sva sunca, sve zvezde zadobiću na nebu da našem rumene; pa nećeš ni moći, ni hteti nikad otići od mene. O, teške, sumorne radosti, o, slatki, ludi bolovi moje mladosti, nemojte otići od mene! Jer živeće tada dolovi, mirisi, ljudi i zvezde rumene; a ja skamenjena sedeću na svom visu i biće mi svejedno: da li su ili nisu u meni nekad Goreli tvoji bolovi i tvoje radosti, o, mladosti.