Ja umoran još ne bejah tako

Kroz mraz suri i sluz ovu belu Rjazansko ja vidim nebo lako, Prošlost svoju raskalašnu, celu. Mnoge žene ljubile su mene, Pa ne ljubih ni ja samo jednu. Možda zato sve su sile snene Navikle me na to vino medno? O, vi, pjane i beskrajne noći. Pune pira i tuča do krvi! Možda zato oko moje toči Ko iz trulog lišća truli crvi? Nož u leđe ne boli me, eno, Ne raduje ni pobeda laka. Onih vlasi zlaćano se seno Pretvorilo u cvet Crnog maka. Pretvara se u pepeo slani, Mulj jeseni jedva se još zlati. Ne žalim vas, o, prokleti dani, Ništa neću ni da mi se vrati. Bez cilja, nekad, mučih svoje čelo, Osmeh Gorki i sada me žaca. Prohte mi se da mi nosi telo Spokoj tihi, hladni svet mrtvaca. Ni sad nije odviše mi teško Da se valjam iz zgode u zgodu. Ko u ludačku košulju, vešto, Odenusmo u beton prirodu. No po redu, ko za letom leto, Smiri bes se i strasti u meni. Ponovo se ja poklanjam sveto Rodnom polju što se kroz dim peni. U kraj dragi gde rastoh pod klenom I po travi valjah se pun moći, Šaljem pozdrav jatu sada snenom, Sovi koja još rida u noći. Ja im kličem kroz prolećne dalji: „Mile ptice, u azurnoj draži, Razglasite da ja odskandalih, Neka vetar sad po zemlji počne Krilom svojim da mlati po raži“.