Gračanica

Gračanice, kad bar ne bi bila od kamena, kad bi se mogla na nebesa vazneti, kao bogorodice Mileševa i Sopoćana, da tuđa ruka kraj tebe travu ne plevi, da ti vrane ne hodaju po paperti. Ili tvoja zvona da bar ne tuku kao srca predaka, Gračanice, da bar svetitelji s tvog ikonostasa nemaju naših neimara ruku ni anđeli Simonidino lice. Da bar nisi toliko duboko ukopana u tu zemlju i nas same, da se nismo privikli u tebe kleti. Gračanice, kad bar ne bi bila od kamena, kad bi se mogla u visine uzneti! Gračanice, da si nam bar jabuka da te možemo staviti u nedra i zagrejati studenu od starosti, da nam bar poljima oko tebe nisu predaka davnih rasejane kosti. Da te bar možemo podići na Taru, u kalenićku portu te preneti, zaboraviti Likove na tvom oltaru. Gračanice, kad bar ne bi bila od kamena, kad bi se mogla na nebesa vazneti.