Dušu mi pokloni

Mene rastužuju ti krvi požari što iza sebe ostavljaju pepelište, te oluje što nište ženina snevanja blaga. Dušu mi pokloni, u ljubavi ja bih htela do u večna vremena da sve ostavlja traga. Dušu mi pokloni. Meni je malo taj trenutak zaborava, to nestrpljivo krvi htenje. Dušu mi, dušu pokloni, od iskoni u meni spava čežnja plamena za večnim, za ljubavi trajanjem i uznesenjem. Ja sam žena i ne čeznem samo za vrelim ljubavničkim bdenjem posle kojeg duša pada; htela bih u zagrljaju da doživim svetle snove i pijanstvo onog mutnog sklada što ljubav se zove. Htela bih da se ne izgubi nijedan naš trenutak da svaka naša milošta se stvori u kakav život, pa ma malen bio kao grumen večitog zlata, da mi duša blista posle zagrljaja kao julska nebesa zvezdama krcata. Dušu mi pokloni. Pričaj mi svoje snove u tami, pričaj mi detinjstva sećanja. Želi i ti da budeš uza me do poslednjeg dana. Dušu mi pokloni i zadnju joj česticu svaku i najlakši dašak svaki njenog bezdana. O daj mi svojih suza, noćnih nejasnih muka, pričaj šta srce ti najčešće sanja. Drhti od iznenadnog zvuka moga koraka i glasa. Želi i ti u mom zagrljaju da i posle smrti časa ostanu ti na mene sećanja.