Zver

moja zver dolazi popodne grize moju utrobu grebe moju glavu reži pljuje deo mene moja zver dolazi popodne dok se drugi ljudi slikaju dok su drugi ljudi na izletu moja zver dolazi popodne preko prljavog kuhinjskog poda i ceri mi se dok drugi ljudi rade svoje poslove što zaustavlja njihove misli moja mi zver dopušta da mislim o njoj, o grobljima i demenciji i strahu i bajatom cveću i raspadanju i smradu jalovog groma. moja me zver ne ostavlja na miru ona mi dolazi popodne i grize i grebe a ja joj kažem dok se previjam, držeći se za utrobu: Isuse, kako da te ikad objasnim njima? oni misle da sam kukavica ali oni su kukavice, jer odbijaju da osete, njihova hrabrost je hrabrost puževa. moju zver ne zanima moja nesrećna teorija – ona kida, žvaće, pljuje još jedan deo mene. izlazim napolje, a ona me prati niz ulicu. prolazimo kraj dražesnih nasmejanih učenica kraj pekarskih kola i sunce se otvara i zatvara kao ostriga gurajući na trenutak moju zver dok prelazim na zeleno svetlo pretvarajući se da sam pobegao, pretvarajući se da mi treba hleb ili novine, pretvarajući se da je zver zauvek nestala i da su iskidani delovi mene još tu pod plavom košuljom i zelenim pantalonama dok sva lica postaju zidovi i svi zidovi postaju nemogući.