Gde sam bio

nisam znao otkud sam došao ni gde sam pošao. bio sam izgubljen. često sam satima sedeo u nepoznatim ulazima, bez misli bez pokreta dok nije zahtevano da se pomerim. ne mislim da sam bio idiot ili budala. mislim da sam samo bio nezainteresovan. nisam mario ako ste nameravali da me ubijete. ne bih vas sprečio. živeo sam za život koji mi ništa nije značio. nalazio sam mesta za sebe. male iznajmljene sobe. barove. zatvore. spavanje i ravnodušnost izgledali su kao jedine mogućnosti. sve drugo izgledalo je besmisleno. jednom sam sedeo čitave noći i gledao u reku Misisipi. ne znam zašto. reka je proticala i sećam se samo da je smrdela. uvek mi se činilo da sam u autobusu koji vozi preko cele zemlje putujući nekud. gledajući kroz prljavi prozor ni u šta. nisam želeo ni sa kim da razgovaram niti da mi se obraćaju. ljudi su me videli kao neprilagođeno i poremećeno biće. jeo sam jako malo, ali sam bio zapanjujuće jak. jednom, u fabrici, krupni mladi radnici pokušavali su da podignu težak deo mašine sa poda. nisu uspeli. „ej, Henk, probaj ti!“ smejali su se. prišao sam, podigao ga, spustio, vratio se poslu. stekao sam njihovo poštovanje iz nekog razloga ali ga nisam želeo. ponekad bih spustio roletne u sobi i po nedelju dana ostajao u krevetu. bio sam na čudnom putovanju ali je bilo bez ikakvog smisla. nisam imao ideje. nisam imao plan. spavao sam. samo sam spavao i čekao sam. nisam bio usamljen. nisam osećao samosažaljenje. samo sam bio zarobljen u životu u kome nisam mogao da nađem smisao. tada sam bio mladi čovek star hiljadu godina. a sada sam stari čovek koji čeka da se rodi