Vragolije

Momak ide vragolan, Po Gori se širi, Lep je ka’no lepi dan Što kroz Goru viri. A sa Gore, kraj potoka, Stazica se dala, Jedna moma milooka Tu je rublje prala. Al’ kad smotri vragolana, Povikala seka: “Oj, stazice, oj, tanana, Dones’ ga meneka!” Viknu moma, pa ti brže Za žbun jedan zađe, A momak se čisto trže I čudo da snađe: “Jao mene, i do sada Šetah ja po Gore, Ali ne čuh još nikada Da slavuji zbore!” Tako reče momak tuna, Pa s’ mlađan zahuja Da on vidi iza žbuna Tog čudnog slavuja. Al’ i moma iz zasede Poskočila oma – Beži, sele, eto bede – Beži majci doma! Beži moma, manu rublje… Beži l’ domu svome? – Sve u Goru beži dublje, A momak za njome. Beži moma, do kolena None joj se bele – Bele none do kolena Momka su zanele: “Ta da imaš krilo lako Da prhneš oblaku, Ne bi mene, čedo, jako Utekla junaku!” Pa se, mlađan, za njom stisnu, Dohvati je sade: “Jao mene!” – ona vrisnu, Pa pod lipu pade. O, da čudna valjuškanja Po zelenoj travi, O, da čudna ljuljuškanja Da t’ podiđu mravi! Laki vetrić osme’nu se, Listak liska dirnu, Beli danak pokrenu se Pa kroz lipu virnu. Lipa brsne grane širi, Šapće danu sjajnu: “Viri, dane sjajni, viri, Ali čuvaj tajnu!”