Sonet

»Ti prostori me užasavaju« Paskal Prostor koji ničim ne podseća na sebe, pticama pomeran, vetrovima sličan, sam u sebi, sam za sebe, ničemu vičan, večiti početak užasan, bez potrebe. Prostor jezikom trajanja prepričan i pretvoren u večnost koja nikom ne treba, večnost za prokletstvo, koje budno vreba pod svežom humkom plen svoj nepomičan. Zaboravimo mračno poverenje sebe sa sobom, u strašno podozrenje prostori se ruše i Crna nailazi plima. U škrtosti tišine bez sebe i imetka mi smo poslednji zatočnici početka pod kamenom što naše ime ima.