Nadrilekar joca

Pod kapom oblačja mekom, pod sivom nebeskom strehom, na samoj Gorskoj kosi, u mome selu dalekom, tu lisac poštu nosi, mečka u šumi sudi, petao ljude budi, mere nam vreme i puž i zec, već kako koji, vukovi tule na mesec, šumu nam jesen crveno boji, hrašće na straži spokojno stoji, proleće donose laste, na vrbi — grožđe ne raste. Ovde je glavni čarobnjak slavni, prijatelj đavola, vila, (još malo — dobiće krila!) svakakvih čuda pekar, naš Joca, nadrilekar. Za sve ti nađe leka Jocina apoteka: ako si pao sa kruške, ako stradaš od lovca, (od neke prastare puške) ako te ujede ovca, ako te mečka zvekne, i dekne, i dune, da ti plati račune, ako se prejedeš gljiva, i šljiva, i kakve bundeve ludaje kad ti se tetka udaje — za sve ti Joca pribavi leka. Živela apoteka! Kakva je samo šarena leja Jocina farmakopeja! Prikane, molim te, idi, to se tek u snu vidi! Gle, sve po redu i rasporedu: od slepog miša krilo, zmijske košulje malo, (od nas daleko bilo!) starog jazavca salo, orlovi nokti i vršci krila, sovina perja kesa puna, od Crna ovna vuna, tu bi se lako dobila i griva s belih kobila, a kad se čovek propita čak i đavoljih kopita i — sve uz tajnu strogu — prašak od vražjih rogu. Čuče ispod Jocine streje vradžbine drevne Haldeje i oštro vrije, zrije i bije miris pakla i alhemije. Kad, evo, ima dana desetak, i Joci Crni osvanu petak: prokašlja kao magarac stari, znoji se, Gori, prosto se žari, uzbrdo gura temperatura. Skočismo brzo, pomoć se traži, strah nam pojede vek: „Prikane Joco, brzo nam kaži, kakav ti treba lek? Da se na boljku izvrši atak da l’ miš pomaže slep, od mačke salo, od žabe batak il’ neke sove rep?“ A Joca šmrca i čelo pipa pa gunđa: „To ti je gripa. Za nju mi treba preparat fin zove se — aspirin, uzeću samo tabletu-dve sa vitaminom ce ili be. Nadam se, braćo, da moja gripa nema virusa azijskog tipa.“ „Zar nećeš druže, lekove svoje, ta sve se babe oko njih roje i tebi pare u šešir broje?“ začu se šapat nečiji mekan. „Ta nisam ni ja toliki zvekan!“ — dreknu bolesnik uz pokret nagao — „To sam ti samo babe lagao, pare dizao gde sam stizao!“ Od toga dana delija stara izgubi slavu mudrog lekara, ruga se danas i vrana s koca kakav je lekar Joca. Čak je i krišom, niz mutnu reku, pustio apoteku.