Ljutito meče

Mesec obukao čizmice žute, oblaci obukli plave kapute pa cele noći nebom jezde. Dole, u šumi, jedno meče zamišljeno, već treće veče, gleda u zvezde. Meče se ljuti već treći dan što ga teraju u zimski san i zamišljeno stalno ćuti. Tata se ljuti, mama se ljuti i svi mu vele: – Otkad postoje med i pčele, otkad postoje sunce i veče, nismo videli takvo meče. „Šta ćeš da radiš“, mama ga pita, „kad lišće sasvim, sasvim požuti i sneg napada iznad rita?“ A meče ćuti. „Šta ćeš da radiš“, baka mu veli, „kad svet od snega sasvim pobeli?“ Tata se ljuti, mama se ljuti, a meče ćuti. Odjednom meče ljutito reklo šta ga je peklo: „Neću da spavam, neću i tačka. Zašto ne spavaju zec i mačka? I ptica iznad naših glava zašto ne spava?“ A onda tiho, tiho reče: „Baš mi je krivo što sam meče.“ Sad mama ćuti, i tata ćuti, i svi su strašno zabrinuti. Meče se ljuti: „Uzeću“, kaže, „trotinet, idem međ decu, među svet. Neću da spavam. Neću i tačka! Što ne spavaju zec i mačka?“ Mesec obukao čizmice žute, oblaci obukli plave kapute pa cele noći nebom jezde. A jedno meče već treće veče neće da spava. Gleda u zvezde.