Dživdžan

Kad vide srušenu crkvu, il kuću Iz koje ljudi ko zna gde beže Ni vrapci više ne cvrkuću Ko ljudi psuju, ko psi reže A život troši, vreme kljuca Uzalud limun sunce greje. Dživdžan bi mogao da pripuca I njemu dojadilo sve je Kad vidi Španca, ili Danca Ili Amera na svom tremu vrabac režeći skuplja govanca da im se potpiše na šlemu.